Gusinje i Plav

Agard Radoncic (autobiografija)

Rodjen sam decembra 18, 1976 u Prizrenu (Kosovo) od majke Came I oca Nezira (Aga) Radoncic. 1974 citava porodica rahmetli Aga Radoncica prelazi iz Gusinja (Krusevo) da zivi u Prizren.Nezir Radoncic je jedan od 7 sinova koji zajedno sa ostalom porodicom ide da zivi u Prizren. Nakon nekoliko godina, tacno 1982 moj otac Nezir odlucuje zbog krize na Kosovu da se preselimo na Sandzak ( Novom Pazaru). Tu pocinju moji prvi fudbalski koraci.

Par godina kasnije selimo se u Sarajevo, tacno 1987 godine. Sarajevo je bilo za mnoge nas obecano mjesto.Tu sam uz pomoc mog oca prijatelja Plavo-Gusinjanina Baljica koji je bio u rukovodstvu Zeljeznicara poceo da igram za taj tim. Tu sam najverovatnije najvise stvari naucio u fudbalu. To je bilo do 1991 godine kada je poceo rat u Bosni. U Zeljeznicaru su me naucili najvaznijim stvarima fudbala, od razlicitih pozicija na terenu do samodiscipline. Da bi bio fudbaler u Zeljeznicaru morao si da budes ne samo dobar fudbaler nego I dobar ucenik.

Posle rata zajedno sa majkom, bratom I sestrom idemo za Svajcarsku gde pocinjem novi list moje fudbalske karijere. Tu igram fudbal koji ranije nisam nikada poznavao, fudbal pun snage, jacine I trcanja. Moja urodjena tehnika, tehnika svih nas jugoslovena omogucava mi da stalno igram sa starijim selkcijama od moje. Puno puta sam bio povredjen I udaran sa strane starijih I jacih igraca. To ja shvacam kao pozitivnu stranu moje proslosti bez koje bih vrlo tesko postao fudbaler koji sam danas. To me je nateralo da budem jak a u istom trenutku da koristim nas talenat koji je urodjen u svako nase djete koje igra fudbal od malena.

U FC Luganu sam naucio neke stvari koje su mi trebale I valjale u samom zivotu. Mozda nisam naucio puno tehnickih stvari ali sam sigurno naucio da igram muski fudbal. Naucio sam da postujem druge I kako da drugi postuju mene. U Luganu sam po mnogim osobama ucino najvecu gresko sto nisam ostao da igram fudbal kada sam imao sansu. Problem je bio u tome sto se dokumenta vrlo tesko dobijaju I pravo na boravak mogao sam da obezbjedim samo bratu I sestri, zbog njihovog skolovanja ali roditeljima ni slucajno. Zavrsio sam srednju skolu I zajedno sa ocem I ostalom porodicom dosao u obecanu zemlju – Ameriku.

Imao sam priliku da zaigram za Kanzas City Wizards(Major League Soccer) ali u tom trenutku to nije bila dobra odluka za mene I moju familiju. Odlucio sam zajedno sa mojim ocem da pocnem fakultet koji se takmicio u prvoj ligi fakulteta I da tako zavrsim skolu, a ako bude zainteresovanih ekipa da probamo pa sta bude. Cetri godine fakulteta su me naucile puno stvari, zavrsio sam odsjek Internacionalnog biznisa. Razmisljao sam da posto pricam Italijanski I Spanski mozemi mi valjati u daljnoj buducnosti. Nakon cetvrte I zadnje godine fakulteta, stigla je pozivnica na probu u Svedskom FC Hammarby, tu sam bio 3 nedelje dana I odigrao 5-6 prijateljskih utakmica. Moram priznati da sam razmisljao I mislio da je trenutak stigao da pocnem igrati profesionalno. Ta proba u FC Hammarby je bila najpozitivnija fudbalska stvar koja mi se desila, ali isto I najnegativnija stvar koja je oduzela puno energije,nade I samopuozdanja od mene samog. Kada sam se najvise nadao I kada sam najvise bio siguran da ce se san mog zivota ostvariti, desilo se nesto sto mi je okrenulo citav tok mog zivota. Polomio sam vanjske ligamente na lijevom koljenu, to me je drzalo ravnih 6 mjeseci bez fudbala I 2 mjeseca na rehabilitaciji. Ta povreda je ubila sve nade u meni da cu ikada zaigrati profesionalno fudbal opet I da cu postati zvijezda kakvu su se mnogi nadali od mene da cu postati.

Ta ista povreda me je natjerala na razmisljanje I na pritisak koji sam stavljao na samog sebe. Postao sam otac I muz, a u isto vrijeme I sin I brat, koji je potreban familiji svojoj. Ne samo financiski nego I moralno I psiholoski. Odlucio sam da dam zavrsne ispite na fakultetu I da nadjem posao koji ce mi omoguciti da pomognem samom sebi a I mojoj familiji. Uz boziju pomoc sam tacno prije 6 mjeseci, postao clan jedne jake kompanije koja se bavi intrnacionalnim biznisom. Tu sam poceo I dan danas radim kao “International Affairs Analyst”. Nije ono sto sam ja sanjao ali je ipak pravi put prema uspjehu I srecnoj buducnosti. Zelim akobog da u Septembru upisati Magistraturu, koja traje 2 godine. U mogucnosti sam da idem na nocne ispite tako da mogu raditi u isto vrijeme. Posto sam se odlucio na drugi put u mom zivotu onda neka bude onaj pravi I onaj koji najvise obecava.

Sigurno pored pomoci moje uze familije, oca Nezira, majke Came , brata Merslanda I sestre Altine, pomogla mi je moralna pomoc moje zene Eldine koja je bila tu pored mene onda kada mi je najteze bilo I onda kada su mi sve nade potonule. Ona je zavrsila isto tako fakultet sa odsjekom Accountinga I sada radi kao accountant za kompaniju koja radi taxe razlicitim zadrugama I financiskim corporacijama.

Sada u New Yorku najdrazije provodim vrijeme kada sam medju nasem narodu, na utakmicama Bosnjaka i Sebila ili na treninzima na kojima se vidim sa puno prijatelja Plavo-Gusinjskog porijekla. Volim otici na Hajtare (otac me je od malena ucio da je vaznije otici nekome na zalost nego nekome na veselje), vrlo rado odem otklanjati Dzumu kada imam vrijemena. Zajedno sa bratom Merslandom, sestrom Altinom, suprugom Eldinom, mojom kcerkom Emom i mojim dragim roditeljima Nezirom i Camom, rado odemo van New Yorka na piknik, planinarenje ili pecanje. Zivot ide dalje bez obzira na to dali sam ja Profesionalni fudbaler u Evropi ili samo radim kao Analista Evropskog Marketa za Americku kompaniju.

Sve zelje u nasim zivotima su snovi, ali nesmijemo zaboraviti da su to snovi sa granicama. Ljepo je kad ispunis svoju zelju, ali treba naci snage i volje da istrajes u zivotu onda kada jedna od tvojih najvecih zelja ostane ne ispunjena. Tvoj posao, tvoja familija, tvoje sljedece generacije ti jednostavno nedaju da zalis za neispunjenom zeljom, nego te tjeraju da nadjes novu energiju i novu nadu u zivot pun srece, ljubavi i uspjeha.

Novinski i internet clanci o Agardu Radoncicu

Urednici

Saradnici