Starkice moja!
Pisem ti ovo pismo iz daleka i dok presavijam nevjestom rukom ispisani tabak mislim na tebe i tvoje druge u Berberovom firu. Pricali su mi sta se sve dogadjalo tamo kod vas. Ali necu odmah o tome, bice prilike da se ispricamo o svemu.
Mogu ti reci da je nase putovanje preko „Bare“ bilo dosta naporno i rizicno. Mi smo se svakodnevno kretale blizu obala i tako izbjegavale susrete sa krupnim i opasnim prozdrljivkama. Najteze nam je bilo preci meksicke mocvare i ogromnu rijeku koja odvaja jata “ Najvisih nebodera“ od prostrane vode sa druge strane. Mnoge ribice koje su se poodavno odselile iz Modre ljuge su sa velikom strepnjom cekale nas dolazak. Kad smo ugledale ogromnu svjetlecu statuu sa podignutom bakljom u ruci predpostavljale smo da je to kraj nasoj patnji, jer,kako nam je pricano, stigli smo u „Obecanu zemlju“. Ali nije tako, moja Starka. Vec od prvih dana smo morale zasukati rukave i grcevito se boriti za koru hljeba. Nije ovdje kao kod nas, nema price, ne prolazi ono nase “radio ne radio svira mi radio“. Prihvatile smo se teskih poslova. Kad smo stigle da dobijemo „SUPERE“ to je vec znacilo nesto: imale smo stanovanje besplatno a duzne smo bile drzati cistocu u velikim zgradama, paziti na elektro opremu, kontrolisati kako se postuje kucni red i tako redom. Morale smo uciti jezik cudnovatog izgovora u odnosu na nas zbor. Izbora nije bilo:ili uspjeti ili propasti. Okrenule smo se poslu, a djeca su ucila skole. Sada smo postigle zavidan uspjeh. Najgore nam je sto nema onog rahatluka na koji smo bile navikle. Znas kad bi se skoro svakodnevno sastajale u hladovini do same obale Modrog jezera i uz kahvu eglenisale. Ovdje svi negdje zure kao da ih tjeta neka nevidljiva sila koja pritiska, nema komocije: kuca-posao, posao kuca“. Neki dan sretoh bistru Cumicu pa mi ona kaze kako su joj mnoge ribice po dolasku ovamo rekle “Amerika-cemerika“!

-E,moja draga ,nije ti ovo Modra ljuga pa da plandujes i uz kahvu razbijas dokolicu“!-odgovorih joj uz prekor.Nije joj bilo pravo,ali stacu da joj drugo kazem kad sama zna da je to tako bilo.

Ovdje mnogo vremena gubimo raspravljejuci oko jednog napisa iz Modre ljuge sto smo ga i mi zabiljezile u nasem Qvadernu. Nikako da se usaglasimo ,nikako da nadjemo zajednicki jezik.Ovo sto se pise da se ribice reona „P“ i reona „G“ medjusobno mrze nikako mi ne „lezi“.Ti znas da smo mi u Modroj ljugi toliko rodbinski i prijateljski vezani,da smo prolazeci kroz velika iskusenja uvijek bili jedan uz drugoga.Znam da postoje pojedinacna neslaganja,padnu teske rijeci,ali to ne znaci da se mrzimo.Nikako ne mogu tako reci.Doduse,postoji neka „pizma“ koja je uljegla u narod.Sama se habim zasto je tako,mozda ovaj visoki standard udario u glavu pa se pogresno orjentisemo,zaboravljajuci svoje najblize,komsije i one koji trpe oskudicu.Sigurna sam da ces mi potvrditi ove moje rijeci.

Znas kako se radujem kad pogledam TV ili procitam novine ,a ono naslovi: Usred Menhetna veliki hotel vlasnika iz Vezirovog jata, Lanac restorana i picerija,vlasnika iz Sarkinog vira, Veliki ranc sa helikopterima, vlasnika iz nase Ljuge i tako redom. Nekako mi se srce ispuni ponosom kad vidim da nase ribice napreduju a cesto i prednjace u odnosu na one koji su prije njih ovdje dosli. Vjerujem da one nase bistre rijeke, ona svjeza jutra sa rosom, ona jezera i cudestvene planine daju bistrinu ribicama u Berberovom i ostalim firovima pitome doline nase Ljuge. Imala bih ti mnogo toga da pisem. Nadam se da ces preko ljeta doci pa cemo onda nasiroko i na tenane o svemu popricati.Puno te selami tvoja jarinica Hoba.

Autor:Becir-Beso Sahmanovic - Stockholm,15 februuar 2012 g.

WWW.GUSINJE-PLAV.COM - PLAVSKO GUSINJSKI CNN